Nedavno mi je neko uputio čuvenu rečenicu „lako je tebi“. Nisam se naljutila, jer mi je u neku ruku drago što sam sačuvala lakoću duha, te delujem kao osoba koja se nikada nije pomučila i kojoj su se dobre prilike ukazivale na svakom koraku; ali, nije mi ni bilo pravo. Istina je da 90% ljudi, za koje kažemo „lako je njoj/njemu“, iza sebe ima dug, zahtevan i neretko trnovit put. 

 

Gledam ljude, naročito poslednjih meseci, kako se žale na razne prilike i neprilike, a da pritom ne preuzimaju ni delić lične odgovornosti. Njima se život, jednostavno, dešava. A ne bih rekla da je to pametno – ako ne činiš ništa, doći ćeš u situaciju da te život jednostavno „zadesi“. No, ako zavrneš rukave i mućneš glavom, može mnogo bolje da ispadne. Evo kako je to bilo u mom slučaju.

Još tokom studentskih dana odlučila sam da potražim honorarni posao i pojačam sebi džeparac. Bila sam svesna da to ne može biti „full time“, jer onda neću imati vremena za obaveze na fakultetu. Videla sam oglas u nekim novinama (to je bilo vreme pre brzog interneta i smart telefona) da se traži hostesa za rad u restoranu.

Otišla sam na razgovor čisto da vidim o čemu se radi, a već posle nekoliko dana dobila sam povratnu informaciju da sam primljena. Bila sam presrećna i puna entuzijazma i to me je držalo dobrih par meseci. Što bi rekla pesma Zabranjenog pušenja: „pos’o je dobar, a para laka“.

Ubrzo me radoznalost odvukla u restoransku kuhinju. Koristila sam svaki slobodan trenutak da provirim i ošacujem šta se novo kuva; a pošto su koleginice kuvarice bile baš carice, puštale su me da im pomažem. Zahvaljujući njima sam značajno unapredila do tada tanke veštine spremanja hrane. U jednom trenutku me vlasnik opomenuo da manje vremena provodim s kuvaricama.

Nije uvek bilo zabavno kao u kuhinji i pri dočekivanju gostiju. Dešavale su se i iznenadne, problematične situacije, kao kada je neko od gostiju bukvalno kilogram papirnog ubrusa bacio u toalet šolju i povukao vodu, što je rezultiralo zagušenjem i stanjem pred poplavu. Procenila sam da nema vremena da čekamo majstora, a gosti su već počeli da se žale. Stavila sam na ruku ogromnu kesu za smeće, zavukla u wc šolju i izvukla gomilu ubrusa. To je bio trenutak kada sam shvatila da nekad moraš da zažmuriš i odradiš nešto, ma moliko to bilo neprijatno, bez onog „to nije moj posao“.

Nisam se nimalo iznenadila kada je vlasnik izrazio želju da se upoznajem s pazarima. Nekako mi je bilo prirodno da na poslu koji baš volim, radim što više korisnih, novih, zabavnih stvari. Naravno da mi je bilo teško da savladam dnevni promet i saberem sve da se složi u paru s izvodom fiskalnog računa, ali eto, to mi je pošlo za rukom sa samo 24 godine.

S obzirom na to da je pomenuti restoran u to vreme bio jedan od najpopularnijh u Beogradu, posećivalo ga je i dosta stranaca. U dogovoru s vlasnikom, upisala sam konverzacijski kurs engleskog (koji je on platio najvećim delom), kako bi moja konverzacija s gostima strancima tekla što je moguće bolje. To je bilo vreme kada su se kursevi održavali klasično, u učionicama, danas po znatno manjoj ceni možeš da završiš ubrzani kurs engleskog online plus da vežbaš konverzaciju s profesorima.

Za manje od godinu dana mog rada tamo, vlasnik mi je saopštio da ide na odmor sa ženom (i to nakon desetak godina bukvalno bez slobodnog dana, jer mu je restoran uzimao sve slobodno vreme). Nakon toga sledi šok: celokupno poslovanje, smene kuvarica i konobara, narudžbinu robe, pazare i sve što uz to ide, prepušta meni i šankeru koji se istakao svojom vrednoćom i brzinom. On je bio još mlađi od mene. Prvih dana bili smo uplašeni kao zečevi, a onda smo uspostavili tempo i radili kao „singerice“. Vlasnik se vraća s odmora, prezadovoljan.

Otada je znatno skočila moja plata, a i spisak zaduženja. Mogu da se pohvalim da sam u svakom trenutku znala: koliko imamo popunjenih stolova, nastupajuće rezervacije, koji sto je „pri kraju“, šta sledeće treba naručiti za kuhinju, kome od zaposlenih treba izaći u susret sa smenama i tako dalje.

Uvela sam i sledeću foricu: uvek bismo u restoranu imali rođendanske svećice, jer se dešavalo da neko slavi rođendan, a pošto nismo imali torte u ponudi, kuvarica Mira bi „nabudžila“ neki dezert da izgleda kao torta, stavili bismo svećice i opala, gosti prezadovoljni, a i mi količinom bakšiša.

U nekom trenutku (imala sam 26) shvatila sam da je vreme da idem dalje i zagazim u branšu kojoj sam oduvek težila. Na rastanku sam, pored regularne, dobila još jednu platu, a u restoran sam do današnjeg dana nastavila da odlazim kao redovan i drag gost.

Danas imam svoju firmu i mogu reći da sam zadovoljna postignutim i u kom smeru se sve ovo razvija. Ne zaboravljam svoje početke, poštujem ih i uvek me silno zabavi kad čujem da za nekog ironično kažu „eee, znam ti ja njega kad je bio niko i ništa, običan konobar (na primer)“. Utom je njegov uspeh veći, mislim se u sebi, ali ne komentarišem naglas, jer ljudi koji na ovakav način relativiziju tuđa postignuća moraju još mnogo da rade, ponajviše na sebi.  

Iako smatram da nije umesno deliti neke lekcije o biznisu i uspehu, jer svako od nas je priča za sebe, ipak mogu da zaključim (i poručim) sledeće:

  • Iskoristi priliku, makar delovala kao slaba. Za hostese se smatra da su to devojke koje treba samo lepo da izgledaju i budu ljubazne. Ja sam tu priliku maksimalno iskoristila.
  • Što više savladaš, naučiš, zanimaš se, tvoje prilike (naročito novčane) su sve bolje. U jednom danu su čak dve kuvarice bile sprečene da dođu na posao – desilo se da vlasnik koji me grdio što stalno visim u kuhinji nije imao kud te je pristao da odradim smenu kuvarice. Naravno, to mi je dodatno plaćeno. 🙂
  • Ceni ljude za koje (i sa kojima) radiš. U restoranu je postojalo zvanično pravilo: ko se s podsmevanjem i nipodaštavanjem ophodi prema gostu (čak i iza leđa), dobija momentalni otkaz. „Ti ljudi nam donose hleb na sto, to su vaše plate“, govorio nam je vlasnik.

Ima još pregršt situacija i korisnih stvari koje sam naučila tamo, ali to ćemo nekom drugom prilikom. Nadam se da ste razumeli moju suštinu – ne treba se prema životu postaviti iz pozicije nemoći i nepravde, već proaktivno. Ako imate neki primer iz svog života kako ste obrnuli situaciju u svoju korist, podelite u komentarima.

Sonja Martić

Sonja Martić

Sonja je osnivač i urednik portala Moodiranje.rs, i vlasnica agencije za produkciju i distribuciju digitalnog sadržaja Hajduci.rs

Honorarni poslovi joj nikada nisu bili strani, a slobodno vreme koristi da pomaže drugim ljudima da postave svoje biznise na čvrste noge, ili da nauče neke nove veštine.

Povratak na glavni sajt