[INTERVJU] Obični ljudi sa neobičnim poslom (VIDEO)

Honorarni posao ili rad na određeno vreme je već decenijama okosnica svake zdrave ekonomije. Ljudi širom sveta vrlo rado obavljaju dodatne poslove, a neretko se dešava da upravo ti dopunski poslovi postaju primarni izvor zarade.

U Srbiji je situcija ipak malo drugačija… Naviknuti na neka davna vremena i obuhvaćeni velom letargije koja vlada u društvu, građani Srbije i dalje svoju ekonomsku sigurnost traže kod „sigurnih poslodavaca“.

Šta je honorarni posao, koje su njegove predosti i mane, da li se u Srbiji može živeti od istog su samo neka od pitanja koja smo postavili Stevanu, Marini i Bojanu, mladim ljudima koji su imali hrabrosti da započnu svoju honorarnu karijeru.

Ovo je jedna sasvim obična priča, o sasvim običnim mladim ljudima, sa neobičnim poslom u neobičnoj zemlji…

Šta je honorarni posao? 
Zašto je dobro biti „sam svoj gazda“

Stevan: Honorarni posao doživljavam pre svega kao jedan vid slobode da mogu da radim za sebe. Mogu da biram posao, šta hoću i šta neću da radim i generalno smatram da je to osnovna prednost, što smo „sami smo svoje gazde“. Isto tako ne mislim da je honorarni posao samo posao, bar ne u našoj struci, čisto da se nešto odrađuje. Mislim da tu ima mnogo prostora za umetnost i kreativnost, da se mi nekako iskažemo i postanemo uspešni u tome.

Prednosti i mane?
„Slobodan sam, ali me neozbiljno shvataju“

Bojan: Najveća prednost je sloboda u donošenju odluka i generalno sloboda da organizujemo svoje radno vreme, a najveća mana je možda nesigurnost u prihodima, da to nije uvek konstantno. Naravno za to se treba boriti. Mana je ta što niste sigurni da ćete svakog meseca imati istu svotu kao kad radite stalni posao, ali se dešava da ta svota bude jednog meseca i mnogo veća, drugog meseca možda malo manja… Eto, to je možda i jedina mana.

Stevan: Pa da. Takođe i to što nas ljudi neozbiljno shvataju. Ljudi misle „ma šta vi tamo sedite“.

Marina: Šta vi radite tamo?

Bojan: Da, ne veruju nam. Ne veruju nam da mi ovde radimo.

Stevan: I to dobri drugari kažu „ja radim, ustajem u 8h“. Ja rekoh „pa dobro ja ne ustajem u 8h, ustajem u 10, 11h zato što mi tako prija, zato što mogu, ali ne radim do 4h kao ti, nego radim do 9h uveče.

Stalan posao: DA ili NE? „Poslao sam 50 mejlova i ni hvala nisam dobio…“

Stevan: Neko vreme smo tražili poslove, lutali, gledali, slali CV-jeve… Ja sam u jednom trenutku izbrojao da sam poslao preko 50 mail-ova kao aplikaciju za posao, CV i portfolio. Shvatio sam da nisam dobio ni jedan odgovor, čak ni da se zahvale da je primljeno, a pritom ne smatram da je portfolio loš, svestan sam i svojih kvaliteta. Postalo mi je jasno da od toga praktično nema ništa i odlučili smo da probamo direktno pa šta bude.

Prvo honorarno iskustvo? „Mi to možemo!!!“

Marina: Došao je klijent i doneo je ovde gomilu papira. Reč je o jednoj kući u Beču. Objasnila nam je da joj je potreban enterijer i pitala „jel možete vi to da uradite?“. Stevan me je pitao „jel možemo?“ i ja sam rekla „možemo“. To je bio veliki izazov i mislim da smo baš uspeli u tome i da smo baš dosta kroz taj projekat i naučili.

Kako pokrenuti posao? Jedan stari komp i kreativnost su dovoljni!

Stevan: Evo mi smo super primer kako smo bukvalno sa jednim starim kompjuterom krenuli i samo gurali svoju kreativnost i malo po malo, malo po malo se razvija. Ovo faza trenutno u kojoj smo sada nam nije naravno krajnji cilj, ali samo treba biti uporan i treba imati ideju.

Recept za uspeh? „Na početku prihvatati sve, nezavisno od cene..“

Bojan: Na početku treba prihvatati poslove što više, nezavisno od cene. Ne treba to da bude presudni faktor, jer je to ipak i građenje iskustva i bogaćenje portfolia, koje će kasnije doprineti tome da može i neka viša cena da se postigne i da se više zarađuje.

Zanimljivo iskustvo? „15 dana pre mora nismo imali ni dinara…“

Stevan: Prošle godine nam se desilo. 15 dana pred more smo bili na nuli, samo smo imali datum kada ćemo da idemo na more. To je ono što sam rekao, koliko zapneš toliko ćeš i da zaradiš. Bukvalno je bilo „sad moramo da radimo, jurimo i grizemo“ i završilo se tako što smo otišli na more. Konretno preko Honoraraca se bukvalno 2 dana pred put javila devojka, „treba mi neki 3D model da mi se uradi“. Ja sam rekao „super, za gorivo nam treba jos 100 eura, evo uradiću ti“. Stvarno, to je bio kratak posao ali eto, to je zanimljiva priča.

Savet za sve? „Potrebno je raširiti se kao hobotnica“

Stevan: Mi smo čim smo videli Honorarce odmah napravili profil, odmah sve, ali svuda. Treba da se raširiš kao hobotnica, pustiš svuda pipke i polako guraš. To je savet i ja bih opet tako uradio i čak da se sad vratim 3 godine u nazad kada sam završio fakultet ne bih ni čekao tih godinu dana da šaljem CV-jeve, odmah bih to krenuo i definitivno bi to opet bio moj izbor.

Ovo su samo neka iskustva mladih ljudi koji veruju da im honorarni poslovi mogu doneti ekonomsku satisfakciju. Druga strana medalje je ipak drugačija: strah od nepoznatog, manjak hrabrosti, zablude i pritisak okoline su razlozi zašto u Srbiji još uvek nema dovoljno honorarnih radnika. Nadamo se da će u skorijoj budućnosti svest o prirodi honorarnog posla dosegnuti onakav nivo kakav ima u dosta razvijenijim zemljama.

Misliš li Ti da možeš drugačije?