Zašto i “najgluplji posao na svetu” treba obavljati kao da ti od njega život zavisi

Piše: Sonja Martić, vlasnica brending agencije Hajduci.

“Ma ovo je samo privremeno, šta ja imam tu da se trudim”, pomislio je svako ko je ikada bio primoran da prihvati “bilo kakav posao” dok ne nađe bolji.

Zašto da dolazim na vreme kada se to ionako ne gleda, šta me briga da perem šoljicu za sobom i ostavljam uredan toalet, nije zabranjeno korišćenje mobilnog, pa sjajno, ima da visim na Instagramu tokom celog radnog vremena.

Dan po dan, mesec po mesec, za “bolji posao” se ne ukazuje prilika. Kako to da niko nije primetio tvoj potencijal i kapacitet? Ovaj svet je nepravedan! E sad ću baš da pokažem koliko me baš briga!

Verovatno je takvog razmišljanja momak kog sam danas videla u supermarketu. Stajala sam pored police s vodama ne uspevajući da uzmem ono što mi treba, kao prvo jer je poluprazna, a kao drugo, i ono malo izloženih boca bilo je nedostupno, jer je pomenuti momak (merčendazjer, komercijalista ili “običan magacioner”, uostalom, nije ni bitno), kolicima zagradio prilaz.

Čekala sam par minuta – dok ne popuni policu bocama, ili se jednostavno pomeri, no on je sve vreme stajao ukopan, skrolujući po telefonu.

Nije mi bila namera da ga nešto pitam ili zahtevam, ko zna, možda je momak na vezi s šefom, čita instrukcije ili tako nešto. Čekanje je prekinuo drugi zaposleni koji je prišao.

“Jel vidiš ti ovo, izgubi Novak!” reče momak s kolicima s vodom.

Situacija je bila u momentu kristalno jasna.

U sred smene, ispred blokirane poluprazne police i kupaca koji čekaju, on ni manje ni više stoji i čita sportske vesti!

Zgrabila sam prvu bocu koja mi je bila na dohvat i zaputila se ka kasi.

Šta možemo da zaključimo o njemu?

Mlad je, treba mu “bilo kakav posao”, znači mu svaki dinar, možda je u nekoj nezavidnoj situaciji, ili pak, radi za džeparac. Ovo je sve potpuno legit.

No, šta možemo da kažemo o njegovom ophođenju prema poslu? To ostavljam vama da zaključite.

Evidentno je da s ovakvim pristupom “bolji posao” neće zadesiti mladića iz današnje scene. Zašto?

Kao neko ko je prošao put od raznoraznih poslova do preduzetnika, te samim tim bio u izazovu kao naš antagonista, sa stopostotnom sigurnošću mogu da potvrdim da se to, jednostavno, ne dešava.

Ako si na radnom mestu mrcina, lenština, potpuno nezainteresovan, bez obzira na tvoje potencijale i očekivanja, do daljnjeg ćeš ostati tu gde jesi ili na sličnim poslovima.

Moj poslednji angažman u statusu zaposlenog se u nekom trenutku pretvorio u agoniju: stagnacija, loši odnosi, odsustvo strategije, discipline, poslovne kulture… verujem da cepač karata na železničkoj stanici ima svrsishodniji, kreativniji i smisleniji radni dan nego što smo mi imali. U takvoj radnoj sredini, ne čudi što su svi skliznuli u apatiju.

Postalo je jasno: ili se kako god iščupati odande ili potonuti zajedno s brodom.

Neki su se saživeli sa situacijom i ostali tamo sve dok nisu dobili otkaz, a neki i do samog kraja, kad je firma ugašena.
A neki su, pri spoznaji da tu “leba nema” krenuli da kopaju, traže bolje poslove, dodatno se edukuju i slično.

Rezultat: par godina kasnije, ovi prvi i dalje obitavaju po sličnim poslovima, dok se svako ko se trudio, a najpre radio na sebi i svojim kompetencijama, obreo na zbilja finim poslovima.

Tvoj pristup radu te vodi u bolji posao!

Ovo najbolje ilustruje scena od pre petnaestak godina. Videvši prelep komplet u nekom “namunjenom” butiku, ušla sam da se raspitam koliko svetlosnih godina je potrebno raditi za njega. U butiku me dočekala žena za koju sam bila ubeđena da je poznajem, samo ne znam odakle.

Prva je prekinula moje prebiranje po mislima.

“Haha, ne možeš da se setiš? Iz C marketa, preko puta!”

Ostah frapirana. Doterana, ljubazna, harizmatična dama preda mnom je do juče bila kasirka u prodavnici preko puta butika!

“Vlasnik je često dolazio u prodavnicu, dok su radili butik. I ponudio mi posao kod njega…”

Naravno da sam se setila preslatke žene za kasom, koja je, za razliku od svojih koleginica, imala energiju, koja nije otaljavala posao, kojoj nije na licu pisalo da mrzi što je tu, naprotiv!

Ona je na poslu koji je potcenjen, slabo plaćen i naporan pokazala inicijativu, energiju, srčanost i to joj se još kako isplatilo.

Iskreno se nadam da će se momak s kolicima trgnuti i shvatiti da privremeni posao nije opravdanje za inertnost, već prilika za razvoj (ne nužno na njemu, već na sebi), da to nije kazna ili zastoj, već jednostavno put.

Kad (i ako) dođe do pozicije koja je po njegovoj meri, shvatiće da se nije odjednom obreo tu, već da je to izgradio i zaslužio.

Naći ćeš bolji posao kad i sam postaneš bolji. I ovo vam važi za sve aspekte života, drugari.